Jigglypuff

Koliko vas je poželelo da u rano jutro sa terase vikne "Good morning, Vietnam!" ? 

Neko, bilo ko? 

Ako vas ima, super, nisam jedina, a ako vas nema, trebalo bi da se zabrinem.

E, sad sledeće pitanje. 

Ima neko ko je to uradio? Bilo ko? 

Nakon ovih pitanja, red je i da kažem zašto me to zanima, čemu sve to. 

Moram da priznam da sam malo luckasta. Kažu mi da imam fenomenalan smisao za humor, a ja uvek odgovaram: "Humor i inteligencija idu zajedno!" Da, znam da zvuči malo arogantno. Često se događalo da doživim scene besa, izazvane ljubomorom, od strane najbolje drugarice i to sve zato što smatra da zbog mene ne može da se nađe u centru pažnje. Nikad mi to nije bilo jasno, nikad nisam imala želju da guram sebe u prvi plan, to je nekako dolazilo prirodno, samo od sebe. Čak sam se osećala krivom zbog toga pa sam pokušavala da se povučem, da joj dam prostora, ali ni tad joj nije polazilo za rukom da dobije to što želi, ni sama ne znam šta, valjda pažnju, popularnost, ko će ga znati. Sve bi se opet svelo na isto. Počeli bi da me ispituju da li je sve ok, zašto sam tužna, zašto sam ćutljiva... Verovatno je i to razlog zašto se sve više udaljavamo, ali, život ide dalje. Pravi prijatelji su samo oni koji ostanu uz tebe uprkos svemu.

Da se vratim ja na Vijetnam. To je jedna od onih stvari koje stavite na "To do before I die" listu. Znam, to i nije nešto posebno, ali osećaj nakon što to uradite jeste. Pričam iz ličnog iskustva. Baš pre neki dan odlučih da nakon noći, koju sam provela učeći, izletim na terasu, viknem iz sveg glasa, pa šta mi Bog da. Nema veze iako probudim nekog komšiju iako me taj komšija pošteno izgrdi, vredeće. Izađem ja tako, oko 6, pola 7, pogledam malo oko sebe i viknem. Osetila sam kao da je vreme stalo, odjednom je sve bilo još lepše, a ja mnogo moćnija nego što jesam. Pomislila sam: "Konačno da se i u ovom gradu čuje moj glas!" Radila sam ja to kod kuće mnogo puta, ali nije to isto, mala sredina. Ovde, u Beogradu kad to uradiš osetiš se mnogo moćnije, osetiš se kao da nisi samo mali čovek, jedan od svih, a i da se ne lažemo, uvek me je zanimalo kako će to da zvuči, da, baš ta rečenica. 

Probajte nekad ovo, ne morate da vičete isto što i ja, vrisnite, ako baš ne znate šta biste drugo. Verujte, neprocenjivo je. Možda se jednog jutra susretnemo na terasama, nikad se ne zna. Izađite, pustite glas, nećete se pokajati, sigurna sam, osim ako nemate nekog mrguda u komšiluku.

Znam, biće i onih koji će da me ili izgrde ili iskoriste u svom komentaru reč "provincijalka". Nema veze, navikla sam na to, a i ne obraćam mnogo pažnju na ono što drugi kažu. 

P.S. Ukoliko neko od mojih komšija čita ovo, obećavam, neće se ponoviti, bar ne u skorije vreme. :) Peace!

Setih se putešestvija od pre neki dan. Cimerka i ja odlučimo da skoknemo do Beograđanke da kupimo poklon nekoj drugarici za rođendan. 

Četvrtak, 27. januar, nas dve, trenutni položaj - Kumodraška, Voždovac, vreme polaska 14:00, stanica Radoje Dakić. Planiramo da dođemo do Slavije pa posle malo da se prošetamo ionako zbog ovog ispitnog roka retko kada vidimo svetlost dana, čekamo 39. Prolaze tri 18-ice i dve 25-ice. Čekamo i dalje. Setimo se da nismo ništa doručkovale i padne nam na pamet da naručimo po sendvič na obližnjem kiosku. Naručile, čekamo i kao što to obično biva kada samo čekaš ne nailazi ništa, a kada odlučiš da nešto uradiš u međuvremenu(vodeći se onom, kad nije do sada naišao neće ni za još 5 minuta), nailazi prva 39-ka posle punih 40 minuta. Ništa, kez na lice, čekamo dalje. Prokletih sendviča nikako nema, odlučujemo da čim ih uzmemo uđemo u prvu 18-icu i dođemo do AK. 10 minuta kasnije, ni traga ni glasa od sendviča, a autobusi samo šniraju. Eeee, evo je, konačno, donosi sendviče. U daljini se nazire 39-ka, mi srećne što ćemo konačno uzeti sendvič i konačno se dođavola pomeriti sa ove stanice, kad onooooo. Kilava žena koja radi na tom kiosku(izvinjavam se ako se prepozna ali tada mi je bila najneomiljenija osoba na svetu!) bezuspešno pokušava da ubaci sendviče u kesu, pomogla bih joj da nije iza jebenog stakla, a ovako mogu samo da gledam. Staje 39, pružam ruku za kesom u nadi da ćemo ipak stići, ali jebiga, vrata se zatvaraju, autobus odlazi i pre nego što sam stigla da se okrenem. Sada sledi niz nerazgovetnih psovki onako, sebi u bradu i opet blentavi kez, nada umire poslednja. Pogledam na sat, a imam i šta da vidim, tačno 16:00! Pa dobro bre, na šta izgubismo 2 sata, ali optimizam ne jenjava, idemo dalje... Iz 18-ice iz suprotnog smera izlaze tri žuta svemirca(kontrola), prelaze na drugu stranu i čekaju sa nama. Približava se 39-ka, mi odlučne ulazimo u autobus, zajedno sa žutaćima, poništavamo neke zanedajBože markice pune sreće što smo konačno posle dva sata provedenih ispred kuće ušle u tu prokletu 39-ku!!!

P.S. Voždovac rules! :) 

Kako je dosadno! Šta da radim? 'Ajde da gledam TV!

Škljoc!

RTS1: '' Danas ću da vas učim nemački. Ich bin Dragomir! Ti treba da kažeš - Ich bin Rumenka! Rumenka, Rumenka, okreni se ovamo kad ti govorim! To R mora da se naglasi, oni imaju ono rrrrrrr!'' 

Repriza, idem dalje! 

Škljoc!

RTS2:'' Muškarci znaju zašto!'' 

Pa, debilu, kao da i ima nekada nešto na drugom, samo reklame, trezor, datum, skupština i poneki dobar film(svake prestupne godine). 

Škljoc!

Pink: '' Hoćeš ti da odeš da doneseš drva, a ja da idem po vodu! Ma neka njih, neka sede, 'ajmo mi svojim poslom!''

Jedite više govna sa ovom prokletom Farmom! Da li ima išta drugo normalnije od ovog! Opet si  debil, debil na kvadrat, kada je šta pametno prikazano na Pinku! Tačno tako, nikada, boli njih dupe što se tebi ne svidja, prebaci program, a ovih bolesnika što gledaju non-stop mi je tako žao... Čime oni traće dragoceno vreme!

Škljoc!

B92: '' Vremenska prognoza...'' 

Kako nikad ne stignem na jebeni sport već uvek, ali uvek na vremensku prognozu! To je zavera! 

Škljoc!... Škljoc!... Škljoc!...Škljoc!.............................

Ma, nek se nosi! Ako ni ovde nema ništa isključujem ovo govno! Poslednji put! Škljoc! 

FoxLife: ''Yes, dear!''  Yeeeeeeeeeees, yeeeeeees, yeeeeeeeees, yes, yes! Tačno na vreme!

UPOZORENJE PRE SVIH UPOZORENJA ZA UPOZORENJE! PAŽLJIVO PROČITAJTE DOLE NAVEDENO PA POTOM ODLUČITE IMATE LI ... KHM ... DA ODGLEDATE OVAJ SNIMAK!

Sa ponosom vam predstavljamo emisiju rekordne gledanosti(P.S. To kažemo za svaku, da se neko ne naljuti, ali pravite se kao da čujete ili vidite prvi put!), a zove se: '' Pronađimo većeg debila! '' 

Ovo upozorenje za upozorenje shvatiti veoma ozbiljno! :) Nije zajebancija, nije uopšte! :)

E sada! Ta-na-na-na! :)

Upozorenje: Želite decu? Pušenje je štetno... Mošaaaaa! :)

E, sad pravo upozorenje! Ta-na-na-na! Ta-na-na-na! Č= (Ovo ćeš dobiti ukoliko pokušavaš na srpskoj tastaturi da napraviš smajli isto kao na engleskoj! :) Debil! Ali možda jednog dana... zaboravite...  Č= :) ) 

Ovaj snimak gledate na vlastitu odgovornost! Ne preporučuje se nikome od 0 do 200 godina(Malo je verovatno da neko... hm, možda Jovan Krkobabić... :))! Kod svih koji su do sada imali... khm... da odgledaju snimak primećene su zabrinjavajuće posledice. 

Doziranje ili način upotrebe: Ovo gledajte isključivo jednom(ili još bolje nijednom) u toku svog života! Drugi put nećete doživeti! Ukoliko nekim slučajem ipak preživite prvi put, a male su šanse, neka vam ne pada na pamet da se opet zajebavate, glava je u pitanju!!! 

Nuspojave: trajno oštećenje mozga što može biti praćeno učestalim gubicima svesti, amnezijom(što je u neku ruku pozitivno) ili krvoproliće(Učestalije je i pretežno se javlja kod ljudi koji imaju deficit zdrave pameti, obično u nekom od oblika samopovređivanja u trenucima euforije)! :)  

Ukoliko ste preskočili sva moja naglabanja i proseravanja verovatno više niste među živima ili ste samo izgubili svest pa je logično da ovo nećete pročitati! Sad mogu slobodno! Debilu, debilu, jesam rekla da ne gledas! Što sam koji k***c sve ovo pisala kad vi ne čitate! Tako vam i treba! Ha, ha, dabogda ti Boki 13 na svadbi, pod šatrom pevao! Ups, ipak čitate ovo, ali kakooooo... He, ma ja se to samo šalim, ništa lično! Nego, odoh, žurim, moram babi da odnesem lek! 

Ma da li je moguce??? Onur i Seherezada??? Jebote, ovo je vest godine!!! Da li da placem ili da se smejem??? 

Sve je nekako neobično, strano, srce prepuno nostalgije za rodnim krajem, ljudima koji su bili uz mene tokom čitavog mog života. Kažem hvala i mislim hvala! Naviru osećanja, još samo fali da zaplačem. E jebiga! 

 Šta je, tu je, otišla sam, nema me tamo, a zapravo sam tamo. Beograd je sada moj grad. Uh, kako to čudno zvuči! Ne, ne mogu to tako da kažem jer u srcu zapravo nije, nikada neće ni biti! To mesto je rezervisano za mali grad gde je čudno kada nema magle, gde su mokre ulice, kiše iste kao i Užičke , gde su zime hladnije nego obično, gde žive najbolji ljudi, gde se svi okreću za tobom i komentarišu kada hodaš ulicom, pritom si žensko, a nosiš obeležja fudbalskog kluba Crvena Zvezda. Da, ovde to nije neobično, ovde te ili izbace iz prevoza ili dobiješ batine... Ne bih isprobavala, a tako mi se nose moji šalevi... 

Ovaj grad je surov. Prepun nepoznatih lica! Šta bih dala da sam tamo, tamo gde te svi poznaju! Želim da prođem ulicom, kao nekada... Sve bih dala za jedan prekorni pogled neke bake na autobuskoj stanici i rečenicu: "Ju, crno dete, pa šta će ti to oko vrata, nisi ti muško, sačuvaj Bože gde ovaj svet ide, nekada su devojke vezle i štrikale, a sad ... sad gledaju fuZbal..." Toga sam se nekad užasavala, a sad...

 Hoću da odvrnem Marčela do daske i da izađem u dvorište i da se blesim sa sestrom dok se ne pobune sve babe iz komšiluka! To mi tek nedostaje, a sestra, to malo riđokoso stvorenje sa sitnim braon očima, prelepim osmehom i savršenim smislom za humor. Da, to je već posebna priča! Ne želim ni da je započinjem, zapravo ne mogu! Koliko god sam jaka, moja sestra je moja najveća slaba tačka, za sestru i život dajem!

Hoću, hoću, hoću sveeeeee! Hoću, ali ne može! Za sve je potrebna žrtva, pa evo, ovo je moja žrtva! Da se pita srce već bih ja bila tamo, ali ne, razum je gazda! On je taj koji kaze:" Razmisli malo, ovde je svee, tamo ništa! Ovde imaš bar šansu, a tamo ni to! Stisni zube, budi jaka, glavu gore!" To je naša realnost, Beograd = sve, provincija = ništa! 

 "I kada smejem se i kada sam u kurcu, nebitno gde sam, Užice(čitaj Požega) je u srcu! I kada zadnji otkucaj bude izbledeo na suncu i kada srce stane, Užice(čitaj Požega) ostaje u srcu!"

Gradski prevoz. Gužva kao i obično, mali milion ljudi koji samo što mi ne stoje na glavi i opet ulaze, guraju, psuju, prevrću očima. Da je samo to nego i džeparoši, matori ljudi od po 60-70 godina zavlače ruke u tuđe džepove, kao lešinari grabe sve na šta naiđu, pa makar to bile i Orbit žvake! E, ali babe su najjače, nabace neki mučenički izraz lica, a ovamo samo operišu, nakradu se i još zamole nekog od onih koje su opljačkali da im pomnognu da izađu, možda je to baš onaj koji im je i mesto ustupio kada je ušla(a danas je prava oskudica takvih, opametili se ljudi... ili nisu...)! Koja ironija! Ono što je najzanimljivije je reakcija drugih ljudi kada vide da nekog pljačkaju! Samo se ležerno odmaknu i posmatraju sa strane, da to je za njih predstava, razonoda:"Joj, ajmo gradskim prevozom, mozda nekog budu pljačkali!!!" Ukoliko nekad primetite, da ste ostali sami na praznom prostoru sa još jednim ili sa dva čoveka, znajte da postoje dve opcije: 1) bićete opljačkani 2) vi pljačkate.

Evo kontrole!!! Živela kontrola!!! Otkad sam kupila povlasticu jedva čekam da uđu! Čim ih primete, kao slučajno, više od polovine putnika izlazi baš na toj stanici(do pre mesec dana sam i ja bila jedna od njih)! Eh, težak je život švercera u gradskom prevozu! Treba biti spreman na sve, na ove žute koji su hvala Bogu vidljivi pa ti daju mogućnost da se sam predaš, bez borbe, na one pritajene, civilce, koji ničim izazvani, između dve stanice izvrše desant na jadne putnike! Uvek u formaciji 1-1-1! Po mom mišljenju žene kontrolori su najopasnije. Ovog puta su to žuti, dva momka, koji su po pravilu uvek prezgodni, jedna starija žena, rekla bih vođa krda, spremna da rastrgne svakog švercera na kog naiđe! 

Da, kako sam njih zaboravila! Najbolji trenutak je kada udju Cigani, obično rade u paru, jedno peva, a drugo svira. Na repertoaru im je sve od Šemse pa do Ljube Aličića! E, tada je posebno zanimljivo posmatrati putnike. Kao po dogovoru svi slože zgađene face, okrenu glavu prema prozoru, prave se fini! Malo je onih koji će zapravo odgledati čitav performans! E, mi o vuku! Evo ih, ovog puta je na repertoaru neka pesma, ne znam naziv, ali imenovaću je kao Maskara, a ovo je već drugi put da imam čast da je slušam u njihovom izvođenju. Divno je bilo, odoše!

Da bi mi ovo putešestvije bilo potpuno samo fali da me opljačkaju. A i ne bi imali šta, studentski život je to, trošiš što je manje moguće, a opet imaš sve manje i manje novca. Još, ako nisi na budžetu, a nisi ni iz Beograda, nemaš vezu za mesto u domu, stanuješ privatno kod gazda koji te globe iz meseca u mesec, e onda si najebao, oprostite na izrazu, ali tako je!      N - A - J - E - B - A - O! 

Da. Videla žaba da konja potkivaju pa podigla i ona nogu. Baš to je i moj slučaj. Radoznalost.

Učim. Da, učim za prokleti kolokvijum. Koji mi je kurac ovo trebalo? Jebem ti učenje i fakultet kada džabolebaroši, mamine ćerke i tatini sinovi i ostala mnogobrojna sranja prođu bolje(da ona ista sranja koja misle da je WikiLeaks teroristička organizacija po uzoru na Al Kaidu).

Al' jebiga, ako bih tražila krivca onda bi to bio moj ćale! Gde mu je pamet bila(ili je on zapravo pametno i postupio)? Zašto se i on nije smestio na neki visok položaj(nije svejedno :) ), preko veze naravno, kao i svi normalni ljudi, negde, gde je mogao da krade, napuni džepove. Ne, on hoće pošteno da radi, bez straha da će mu neko sutra reći da ga je Milojko Milojković iz Donje Pampukovice kod Čačka(svaka sličnost sa stvarnim ličnostima i događajima je slučajnost :) ) ugur'o preko veze u neku kožnu fotelju. 

Auh, što bi mi sada prijala jedna takva fotelja! Ne treba mi ništa više, ni pare, ni položaj, samo fotelja! Ko nije bio student taj ne zna kako boli... Odlutah od teme, to je tako tipično za mene. Počnem da pričam o parama a stignem do zadnjice. Možda je to zbog toga što mi se kenja od svih tih kuraca-palaca, društvenog otpada(ne, nisam isfrustrirana što ne studiram dva fakulteta, što nemam vilu sa bazenom, pet automobila, lično obezbeđenje, CD sa desetak "pesama", 5 visokobudžetnih spotova, knjige sa ratnom tematikom, film u pripremi, kolumnu...).

Da. Učim, a knjiga beži po stanu. :) Dirkem, Veber, Garfinkel, Gofman, Parsons... Ma Gofman je najjači! Definitivno, zaključujem i odlazim, pa i vreme je. Mrzim tri tačke, a opet ih pišem, ne znam koji mi je đavo!!! Da mi je samo ta foteljaaaa!