Jigglypuff

Koliko vas je poželelo da u rano jutro sa terase vikne "Good morning, Vietnam!" ? 

Neko, bilo ko? 

Ako vas ima, super, nisam jedina, a ako vas nema, trebalo bi da se zabrinem.

E, sad sledeće pitanje. 

Ima neko ko je to uradio? Bilo ko? 

Nakon ovih pitanja, red je i da kažem zašto me to zanima, čemu sve to. 

Moram da priznam da sam malo luckasta. Kažu mi da imam fenomenalan smisao za humor, a ja uvek odgovaram: "Humor i inteligencija idu zajedno!" Da, znam da zvuči malo arogantno. Često se događalo da doživim scene besa, izazvane ljubomorom, od strane najbolje drugarice i to sve zato što smatra da zbog mene ne može da se nađe u centru pažnje. Nikad mi to nije bilo jasno, nikad nisam imala želju da guram sebe u prvi plan, to je nekako dolazilo prirodno, samo od sebe. Čak sam se osećala krivom zbog toga pa sam pokušavala da se povučem, da joj dam prostora, ali ni tad joj nije polazilo za rukom da dobije to što želi, ni sama ne znam šta, valjda pažnju, popularnost, ko će ga znati. Sve bi se opet svelo na isto. Počeli bi da me ispituju da li je sve ok, zašto sam tužna, zašto sam ćutljiva... Verovatno je i to razlog zašto se sve više udaljavamo, ali, život ide dalje. Pravi prijatelji su samo oni koji ostanu uz tebe uprkos svemu.

Da se vratim ja na Vijetnam. To je jedna od onih stvari koje stavite na "To do before I die" listu. Znam, to i nije nešto posebno, ali osećaj nakon što to uradite jeste. Pričam iz ličnog iskustva. Baš pre neki dan odlučih da nakon noći, koju sam provela učeći, izletim na terasu, viknem iz sveg glasa, pa šta mi Bog da. Nema veze iako probudim nekog komšiju iako me taj komšija pošteno izgrdi, vredeće. Izađem ja tako, oko 6, pola 7, pogledam malo oko sebe i viknem. Osetila sam kao da je vreme stalo, odjednom je sve bilo još lepše, a ja mnogo moćnija nego što jesam. Pomislila sam: "Konačno da se i u ovom gradu čuje moj glas!" Radila sam ja to kod kuće mnogo puta, ali nije to isto, mala sredina. Ovde, u Beogradu kad to uradiš osetiš se mnogo moćnije, osetiš se kao da nisi samo mali čovek, jedan od svih, a i da se ne lažemo, uvek me je zanimalo kako će to da zvuči, da, baš ta rečenica. 

Probajte nekad ovo, ne morate da vičete isto što i ja, vrisnite, ako baš ne znate šta biste drugo. Verujte, neprocenjivo je. Možda se jednog jutra susretnemo na terasama, nikad se ne zna. Izađite, pustite glas, nećete se pokajati, sigurna sam, osim ako nemate nekog mrguda u komšiluku.

Znam, biće i onih koji će da me ili izgrde ili iskoriste u svom komentaru reč "provincijalka". Nema veze, navikla sam na to, a i ne obraćam mnogo pažnju na ono što drugi kažu. 

P.S. Ukoliko neko od mojih komšija čita ovo, obećavam, neće se ponoviti, bar ne u skorije vreme. :) Peace!